Da bi prikrio činjenice da je on bio na vlasti kada je Kosovo izgubljeno, Aleksandar Vučić odgovornost za gubitak Kosova prebacuje na petoooktabrsku vlast, što je, naravno, netačno. U trenutku kada se uspostavlja petooktobarska republika Kosovo de facto više ne pripada Srbiji, ona nema prerogative suverenosti na teritoriji KiM, piše Vreme.
Ako se ratovi za teritorije i resurse, s vremena na vreme, prekidaju, ratovi za prošlost ne prestaju nikada. Prošlost se, naravno, ne može vratiti. Ali šta se (zaista) dogodilo u prošlosti stvar je tumačenja. Događaj iz prošlosti je mrtav, ali sama prošlost nije. Naprotiv. Ne samo da nije mrtva, nego je neizvesna koliko i budućnost.
Prošlost je, drugim rečima, uvek tumačenje prošlosti, a najdalje u saznavanju istine prošlosti dospela je slobodna istorijska nauka koja je uspevala da se odupre zahtevima dana i pritiscima zainteresovanih strana.
Totalitarni režimi su, međutim, uspeli čak i nauku o prošlosti da stave u sopstveni pogon, te se istoriografija pretvarala – valja dodati: vrlo uspešno – u tehniku laganja za račun režima. Nacisti su istoriju falsifikovali koliko i komunisti. Tumačenje prošlosti nije bilo drugo do propagandno sredstvo. Zbog toga su se nacisti spuštali u prošlost sve do germanskih mitova, ne zadržavajući se na sopstvenim zločinačkim praksama, dok su se komunisti bavili samo sobom, odnosno vreme se računalo od trenutka kada su oni preuzeli vlast, pri čemu se ni oni nisu baktali sitnicama poput sopstvenih logora smrti, na primer, piše Vreme.
Ni jedan ni drugi poduhvat, znamo, nije urodio plodovima kakvima su se njihovi tvorci nadali. Naprotiv. I jedni i drugi obeleženi su kao najveći falsifikatori prošlosti. Koliko god, naime, istina bila stvar krhka, teško uhvatljiva i, negde, nezahvalna, ispostavlja se da je jača od sve propagandne sile najbestidnijih režima kojih su ljudi, onako dovitljivi, uspeli da se dosete.
Danas su u svetu na delu autoritarni režimi s totalitarnim pretenzijama, a među njima se, kada je reč o falsifikovanju prošlosti, ističu poljski režim brata Kačinjskog (čovek je instalirao zakon po kojem je kažnjivo govoriti istinu o ulozi Poljaka u istrebljenju Jevreja), Orbanov mađarski (koji masovnim ubicama i kvislinzima podiže spomenike), te Erdoganov turski (koji se svojski trudi da zatre republiku), a tom društvancetu iz košmara pripada, sasvim prirodno, i Vučićev srpski režim koji u sebi sjedinjuje sve ono najgore iz rečenih tvorevina. Majka svih falsifikata je, dabome, Putinova Rusija, ali to jedva da je potrebno pominjati.
Specifičnost Vučićevog režima, pak, pre svega je u tome što fanatično nastoji da izbriše nedavnu prošlost, period, dakle, u kojem je Vučić Aleksandar (glavom i bradom), zajedno sa Slobodanom Miloševićem, Ivicom Dačićem, Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem aktivno i s puno zanosa učestvovao u gubljenju Kosova. Da bi prikrio tu nezgodnu okolnost, on u svojim javnim nastupima falsifikuje prošlost, instalirajući, u međuvremenu, falsifikate i u obrazovni sistem.
Evo malog činjeničnog podsećanja. Vučić Aleksandar je kao član Srpske radikalne stranke i ministar u vladi Slobodana Miloševića, započeo rat na Kosovu i navukao Srbiji NATO na vrat. Oba rata je izgubio. Da bi, kažemo, prikrio činjenice Vučić sada odgovornost za gubitak Kosova prebacuje na petoooktabrsku vlast, što je, naravno, netačno. U trenutku kada se uspostavlja petooktobarska republika Kosovo je de facto izgubljeno – Srbija nema suverenost na teritoriji Kosova, pa Vučić, kada hoće da uđe na Kosovo, mora da piše Kurtiju kako bi ga ovaj pustio, ako hoće – a de iure drži se na rezoluciji 1244 Ujedinjenih Nacija.
Sa zatečenim stanjem Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica nemaju nikakve veze. U međuvremenu su se za vreme petooktobarske republike (uprkos Koštuničinom muljanju i uprkos pokušaju kosovskih Albanaca da jednom zauvek svrše sa Srbima) uslovi za život kosovskih Srba znatno popravili, pre svega zbog toga što su odnosi među samim Srbima demokratizovani, odnosno oni sami su dobili mogućnost da učestvuju u donošenju odluka koje su za njih od životnog interesa.
A onda je Vučić došao na vlast, uništio republiku, srušio državu, prihvatio sve predloge kojima se Kosovo i de iure udaljava od Srbije (Briselski sporazum, na primer), a da zauzvrat nije isposlovao ništa za dobrobit Srba na Kosovu (za dobrobit svoju i svoje ekipe i te kako jeste), te Srbiju sigurnim korakom odveo u ponor.
Toliko o činjenicama.
Da bi prikrio činjenice koje ga pokazuju kao bahatog i nesposobnog nasilnika koji je izgubio Kosovo, on nastoji da odgovornost prebaci na petooktobarsku republiku. No, to je nemoguće ne samo zbog toga što nije istina, nego zbog toga što Vučić nema saveznike za instaliranje falsifikata, dok je intelektualni potencijal njegove falange, čak i uz logističku pomoć desničarskih istoričara (hm… istoričara?), i više nego tanak za tako grandiozan poduhvat. Vučić će, zbog toga, biti zapamćen kao neodgovorni političar koji je svojom nesposobnošću izgubio deo teritorije svoje zemlje, a svojom gramzivošću uništio ostatak.
Bonus video: Kome je prihvatljiv nemačko-francuski plan za Kosovo
