Iako aktuelnu hrvatsku kinematografiju vidim među prvi tri evropske trenutno i uvek navijam za njihove autorske (i produkcijske) napore da naprave film neopterećen “Balkanom” i onim što to obično donosi (festivalska socijalna egoztika), već na samom početku “Strica” bilo mi je jasno kuda on konceptualno hodi, a do kraja istog nisam uspeo da se iznenadim ili obradujem niti jednim aspektom realizacije.
STRIC (2022, r. David Kapac & Andrija Mardešić)
Dakle, čim sam video kako troje glavnih junaka (tata, mama i sin), u nekakvim idiotskim božićnim džemperima, stoje neprirodno postrojeni dok u dvorište svojim “mercedesom” (iz primijum osamdesetih) stiže njihov stric, bilo mi je jasno da će se ovde odigrati nešto slično kao u filmovima Yorgosa Lanthimosa- jedna simulacija života.
I to relativno brzo postaje jasno (slede spojleri!) – narečenih troje nisu ni u kakvom srodstvu sa stricem, već su ucenjeni (otkriva se potom i kako) da zajedno sa njim učestvuju u nekakvom božićnom danu mrmota tj. dočeku strica iz Nemačke za Božić, dok god ovaj ne proceni da je odigran onaj savršeni, kakav, verovatno, pamti. Ne otkriva nam se kako je tačno do igrokaza došlo, a mi smo već u nekoj njegovoj desetoj reprizi, recimo, kad film počne.
Problem sa „Stricem“ jeste klimavost cele strukture. S jedne strane, već nas sama postavka zbunjuje (ili samo mene?)- sin pre deluje kao mamin vršnjak, nego kao sin i to nastavlja da zbunjuje sve do kraja filma, ostavljajući dilemu da li su oni stvarno porodica ili „grupa ljudi“. Kada stric nije tu (obično dolazi popodne), tata, mama i sin nepotrebno i dalje igraju igru i ništa ne rade da se oslobode ili da, barem, nama objasne zašto ništa ne rade. Reditelji, debitanti Kapac & Mardešić, jednostavno nisu dobro rešili ovo u scenariju, a bila im je potrebna dramska ambivalentnost da bi gledaoca što duže držali u neznanju šta se stvarno dešava.
Konačno, svaki put kada stric dođe, a tu ipak gledamo sedamdesetogodišnjeg Mikija Manojlovića, niko se ne oseća sposobnim da ga fizički savlada. Repetitivnost radnje otkriva nam detalje priče i odnose među junacima koji su dosta šizofreni, a povremeno deluje da su sasvim zaboravili stvarni razlog zašto su tu. Nestručnost u manipulisanju verovatnošću i uverljivošću cele postavke umanjila je efekat njene suštinske artificijelnosti. I time dovela čitav film u pitanje.
Činjenica da troje modernih Hrvata neki čovek (koji deluje kao Hrvat) neprekidno vraća u osamdesete i oružjem insistira na nekoj idili tog doba svakako se može interpretirati kao metafora maltretmana „jugo-nostalgijom“ savremenog hrvatskog društva. Ali kada se taj zadatak poveri srpskom (iako jugoslovenskom) glumcu, stvari dobiju malo neprijatniji miris. Ultimativno, „Stric“ ne pruža inspiraciju za mnogo drugih tumačenja.
OCENA: 4/10
Bonus video: Ivana Roščić i Goran Bogdan o „Stricu“
