Ceo svet je bio iznenađen odlukom žirija likovne kolonije u Koloradu, da prvu nagradu dodeli slici koja je nastala putem veštačke inteligencije. Rad “umetnika” Džejsona Alena nastao je zahvaljujući sistemu veštačke inteligencije Midjourney, koji na temelju onog što mu se napiše, sam stvara digitalne slike. Iako članovi žirija na početku nisu znali da se radi o delu nastalom tim putem, smatrali su da je slika divna i ostali su pri svojoj odluci. To je pokrenulo brojne rasprave – da li je umetnost ugrožena, a slične brige more i arhitekte, pisce, pa čak i novinare, jer se sistemi veštačke inteligencije već neko vreme koriste i u tim profesijama. Mogu li pametni softveri da stvaraju umetnička dela? Ubija li se time kreativnost i da li je strah od veštačke inteligencije opravdan?
Slikar Nikola Božović pojašnjava da se rad veštačke inteligencije prepoznaje po specifičnoj vrsti bajkovitosti i sklonosti ka kiču. Dodaje da veštačka inteligencija vuče impresiju i znanje sa interneta i smatra da je onaj koji izdaje zadatak kompjuteru „glavni“, odnosno, „vi ste i dalje kreativni, vi ste dali zadatak, kompjuter samo ima oruđe“.
„Nije ni Mikelanđelo radio sve svoje skulpture“, navodi kao argument u odbranu teze da je ideja dovoljna da bi neko bio umetnik, a da izvođenje nije od presudnog značaja.
Član Srpskog društva veštačke inteligencije Dejan Džunja opisuje u Novom danu na TV N1 kako funkcionišu sistemi veštačke inteligencije.
„To su ‘text to image’ modeli – matematički modeli. Potrebna je arhitektura, podaci i infrastruktura kako bi se ti podaci isprocesuirali“, ukazuje.
Dodaje da model uzima slike stvarnih autora sa interneta i da tu sad dolazi do pitanja autorskih prava.
Slikar Božović i tu ima argument da i „čovek u procesu stvaranja krade i pozajmljuje od prethodnika“.
„Ali ta tzv. veštačka inteligencije pre nego nam zauzme kreativno polje, zauzima nam to izvođačko polje, tako da više zauzima prostor majstorima. Veštačka inteligencija ne bi zamenila Mikelanđela pri gradnji Sikstinske kapele, već majstore koji su radili na njoj“, smatra on.
Dodaje i da će ona verovatno zauzeti to polje magije ili mističnosti.
No, Božović misli da će visoka umetnost zadržati svoj elitistički status, i da će pomama za „veštačkim“ umetničkim delima vremenom proći.
„Ono što će stvarno biti revolucija je da će softver sam poželeti da kreira, da oseća. Tada ćemo svi biti ugroženi, ali ne znam da li je to moguće“, kaže slikar.
Džunja dodaje da ne vidi da je to moguće u nekoj bliskoj budućnosti i navodi da je to priča za neku budućnost, jer zakon ne može tako brzo da prati tehnologiju.
Božović ukazuje da će ljudi uvek imati potrebu da stvaraju i poseduju nešto što drugi nema.
„Vi kad kupujete sliku Van Goga ne kupujete samo taj rezultat njegovog rada, već i celu njegovu životnu priču. Ljudski životi su interesantni sami po sebi da roboti još to ne mogu da ugroze“, smatra on.
Upitani koje su profesije još ugrožene, Džunja kaže da sam softver nije savršen, jer „ponekad izbacuje netačne odgovore jako pouzdano“, pošto uči od interneta, dok Božović upozorava da će arhitektura biti u većem problemu, ali i navodi da se generalno smanjuje broj ljudskih delatnosti.
Džunja smatra da je prirodno da će neke delatnosti nestati, dosta stvari će biti automatizovano, te ćemo umesto sat vremena na neke stvari trošiti minut, tako da će nam ostati vreme za inovacije.
On ne veruje u skorije dramatične promene, ili neku „invaziju robota“.
Preti li nam najezda robota – hoće li nam kompjuteri „ukrasti“ umetnost
