Kad košarku i sport gledate kao ljubav, onda se tu razum gasi i emocija preuzima.
Emocije su u utorak na sredu obuzele i navijače Lebrona Džejmsa koji je protiv Oklahome Siti Tander iz fejdaveja ubacio svoj 38. poen i stao na 38.390 u karijeri.
Nadmašio je rekord Karima Abdul-Džabara za koji je većina nas, dece osamdesetih i devedesetih smela kuću da stavi da će ostati nedostižan. Nije nama tad bilo zamislivo da nešto što ni Majkl Džordan nije mogao da uradi, uspe da uradi bilo ko drugi posle njega.
U očima klinaca koji su se devedesetih ložili se na „makserice“ i „džordanke“, a nosili „šangajke“, Majkl je ostao košarkaški Olimp, na koji Lebron Džejms neće moći nikada da se popne.
I to je sve normalno. Mogu vrlo lako da zamislim kako je dečacima koji su rođeni početkom dvehiljaditih, ili eventualno krajem devedesetih.
Oni nisu videli „Last dance“, nisu imali taj luksuz da isprate dribling, malo prljav potez rukom, pa šut preko Brajona Rasela, teror nad najboljim asistentom u istoriji NBA Džonom Stoktonom i sada trećim najboljim poenterom lige Karlom Melounom.
Osećam se čudno dok ovo pišem, jer mi je teško da poverujem i u svoje reči iz ugla čoveka na sredini četvrte decenije života, ali oni rođeni početkom dvehiljaditih znaju samo za Lebrona.
Ceo život im je pred očima. Zaboga, pa i ja sam tek razmišljao o tome šta ću i kako ću u srednjoj školi kada je Džejms zaigrao u NBA ligi.
Čak i u ono vreme ga je pratila nestvarna pažnja. Internet uopšte nije bio rasprostranjen, ali je Lebronovog lika bilo u svakom magazinu i po novinama.
Očekivale su se velike stvari i čovek nije razočarao. Naprotiv. Dvadeset godina je u ligi, zglobovi u nogama bi trebalo da su mu sprženi kao šećer u šerbetu, a on i dalje, kako sam kaže, protrčava pored 21-godišnjaka i skače preko daleko mlađih od sebe.
Sa 38 godina i posle 1.400 i kusur utakmica u najjačoj ligi na svetu, gde je od prve na njega pokazivano prstom kao prvu zvezdu. Treba to izdržati i onda posle 20 godina prosečno ubacivati 30+ poena iz večeri u veče. Stvarno je nerealno i za poštovanje.
Najluđe od svega je što Lebron kaže da može da igra ovako još koju sezonu, a znamo kako je sa pokojnim Kobijem bilo kada je igrao svoju 20. sezonu.
Ni senka stare „Mambe“, više je ličio na holivudsku zvezdu koja je tokom poslednje sezone bila na oproštajnoj turneji, nego na košarkaša koji pravi razliku, dok Juti nije ubacio 60 poena na poslednjoj utakmici.
Ali, Kobi je među mnogima i dalje voljeniji od Lebrona. Vi mlađi, ne zamerite nama nešto starijima. I Kobi je bio deo našeg odrastanja kao što su Džejms, Stef Kari, ili neki od mlađih poput Nikole Jokića, Luke Dončića, Džejsona Tejtuma ili Treja Janga deo vašeg odrastanja.
Brajant i Džordan su na neki način za nas bili košarkaški „blizanci“, mlađi i stariji brat, otac i sin, nazovite to kako hoćete.
Lebron se nikada nije uklapao u tu priču. Brajant izađe „pokidan“ da izvede slobodno bacanje i pogodi ga, Majkl Džordan iz provokacije to radi zatvorenih očiju, a onda odlazi i kocka, puši skupe tompuse, igra golf i usred karijere, kada je u prajmu – prekine sve i ode u bejzbol!
Posle smrti oca pokaže da je biće od krvi i mesa sa emocijama suprotnim od onih zbog kojih su ga ljudi obožavali. Ljudi su ga voleli jer je na terenu bio „ubica“, i zato ga i mi, generacije osamdesetih i devedesetih, danas košarkaški obogtvoravamo, ljubomorno čuvajući mit o junaku svog vremena.
Poređenje Džordana sa Džejmsom zato zvuči nekako neozbiljno. Možda mogu da se porede samo statistički, ali sve ostalo je bez mnogo smisla.
Ovaj prvi je poezija na parketu i čudovišno, fanatično samopouzdanje, ovaj drugi je sila prirode i suva inteligencija.
Da je u košarci statistika tako bitna, Kobi Brajant verovatno ne bi bio smatran jednim od najboljih koji su ikada igrali „pod obručima“.
Fali mu poneko pojedinačno priznanje, kojih imaju i mnogo manje uticajni igrači. A onda Brajant pogine u helikopterskoj nesreći i cela planeta tri godine ne može da prežali taj gubitak.
„Osvetnik može da bude ubijen ili zatvoren. Ali, ako sebe učiniš nečim većim od čoveka, ako se posvetiš idealu i ako oni ne mogu da te zaustave, onda postaješ nešto sasvim drugo. Legenda, gospodine Vejn“. Ove reči glavni negativac u Nolanovoj trilogiji o Betmenu suflira mladom i izgubljenom Brusu Vejnu, koji kasnije priča – kao simbol mogu da budem nepotkupljiv, mogu da budem večan.
Igrači kao što su Džordan i Kobi su uvek odgovarali opisu onih koje na parketu niko i ništa ne može da zaustavi, a u glavi i očima im je uvek kao vrhovni ideal gorela reč „pobeda“.
Drugo kao da ih nije ni zanimalo, sve i da se radi o subotnjem boćanju u Koštunjaku ili sedmoj utakmici finala NBA lige.
Ali, po nekom nepisanom pravilu u ovim drugim situacijama su izgarali dodatno kad su već znali koliko su blizu prstena i da, bez velike tuge i patnje, nema ni velike sreće.
I Lebronu taj proces nije nepoznat. Patio je i on šest, sedam godina, dovukao prilično „živopisnu“ ekipu Klivlenda do finala NBA lige i predao se. Dalje nije mogao.
Tu je velika razlika zbog čega će među nama kao generacijama uvek biti spora. Kobi nikad nije napustio Lejkerse, u dobru i zlu, a znamo kakvi su bili u jednom periodu početkom prošle decenije u sezonama nakon poslednje Brajantove titule.
Džordan je sa Bulsima patio dok nije dobio šampionsku podršku i sve vreme je bio u dresu crvenih i crnih nijansi. Mi smo kao tinejdžeri svojevremeno gledali kao nešto neprirodno što je rešio da odigra još koju sezonu u dresu Vašington Vizardsa i da time „ukalja“ svoju zaostavštinu.
Srećom, njegova legenda je već bila iscrtana dovoljno duboko i dovoljno jako devedesetih sa šest titula i šest MVP priznanja iz šest finala, da je čovek mogao da završi i kao Delonte Vest na ulici i da mu se i dalje svi klanjaju.
Lebron je birao nešto drugačiji put i za nas, on će uvek biti onaj „koji je svoje talente rešio da prenese u Majami“. U Hitu se udružio sa dve velike zvezde i uzeo je dve titule, pre nego što ga je već „omatoreli“ San Antonio isprašio u finalu 2014. Ok.
Vratio se u Klivlend, pa sa još dve velike zvezde utirao put do još jedne titule 2016. uradivši nešto senzacionalno i vrativši se u život od 1-3 do konačnog trijumfa u finalu sa Golden Stejtom.
Mnogi će mu spočitavati što je i 2013. promašio šut i što ga je u šestoj utakmici finala sa Sparsima spasao Rej Alen. Kao što će za 2016. govoriti da je pitanje šta bi bilo da Irving nije cepio trojku u lice Stefa Karija.
Tu, doduše, treba podsetiti i na monstruoznu Lebronovu blokadu na Andreu Igudali u kontri, pa se Džejmsovim promašajima neću toliko baviti, jer je košarka na kraju dana timski sport.
Lebron je stravičan igrač, figura kakvu na parketu najčešće ne želite da vidite protiv sebe, osim ako niste neki Kavaj Lenard ili posebno inspirisani Pol Džordž iz doba u Indijani.
Nadtrčaće vas, nadskočiti, ponekad čak i preskočiti (pitajte samo Džona Lukasa), zakucaće vam u lice (pitajte Nemanju Bjelicu), popeće se na vrh i osamiti sa rekordom po broju poena. Respekt.
Ima i četiri titule, isto toliko MVP priznanja, u top 10 je u skoro svim bitnim statističkim kategorijama i nema sumnje JEDAN OD NAJVEĆIH koji su ikada igrali košarku.
Oprostite, ali košarka nije tenis, gde jedan čovek igra sam protiv rivala, pa je jedini i bitan na terenu kada dođe rezultat.
Zato recimo u tenisu nije bitno da li imate eleganciju i popularnost Rodžera Federera ili borbenost Rafaela Nadala. Bitne su međusobne brojke i ćao.
Ako Novak Đoković osvoji najviše titula uz najbolji međusobni skor sa najvećim pratiocima, najveći je svih vremena, jer umesto njega nije Goran Ivanišević ili Boris Beker silazio iz boksa da odigra nijedan poen na terenu. Sve je teniser morao sam.
Records are meant to be broken 👑 @KingJames pic.twitter.com/x8pG3m3URs
— Bleacher Report (@BleacherReport) February 8, 2023
Košarka je lepa zato što ima nijansu, ili dve, više od toga i emociju ili dve više zbog okolnosti koje se menjaju iz sekunda u sekund.
Svi će reći „Lebron je postao šampion“, „Lebron je vukao Majami do titule“, ali Rej Alen je bio taj koji je potegao kad je najviše trebalo. Džejms je pre toga promašio svoj šut.
Opet niko i ništa ne može da ga diskredituje i to ni ne pokušavam. Ali, za mene i mnoge iz „starijih generacija“ Džejms prosto nema istu auru kao Džordan i Brajant.
In celebration of LeBron James (@KingJames) breaking Kareem Abdul-Jabbar’s (@kaj33) scoring record at 38,388 points, here is a progressive timeline of the All-Time leading scorers in @NBA history ‼️🏀📈
Look and see how LeBron shoots up the list through his career! @NBAHistory pic.twitter.com/VOAQSLQ7dU
— Greg Harvey (@BetweenTheNums) February 8, 2023
Posebno kao Džordan koji je za 15 sezona uradio ono što većina ljudi ne uradi ni na video igrici.
Ipak, ne može da se ne prizna da je ono što je do sada uradio jedan klinac iz Ekrona impresivno i što je inspirisao mnoge da se bave košarkom i obožavaju ga.
Profilisao se kao junak jedne cele generacije, pa će pitanje ko je famozni „GOAT“ uvek biti postavljano, iako je jasno da se sve na kraju ovde svodi na emociju zbog koje ne može Lebron da ubaci dovoljno poena, koliko će neki drugi ljudi uvek da iz fioka vade VHS kasete da bi još jednom podsetili na to ko je bio Majkl Džordan.
BONUS VIDEO: Lebron Džejms oborio rekord Džabara po broju postignutih poena u NBA
Ne može Lebron toliko da ubaci poena koliko mi možemo da volimo Džordana
