“Zamislite sad da je nešto gore od upale uha.”
Jelena Jekić je na Mediumu podelila svoje iskustvo sa zdravstvenim sistemom u Srbiji – njen tekst prenosimo vam u celosti.
Kako je moje dete moglo da ostane bez sluha
iliti
Šta sve ne valja u našem zdravstvenom sistemu
Svi koji me znaju, znaju da potičem iz jedne prosečne porodice, ispodprosečnih primanja. Dakle, spadam u većinu naše države.
Svi koji me znaju, takođe znaju da sam uporna kao mazga, a tek što sam puna inata.
Oni koji me ne znaju, kroz ovaj put pokušaja reforme će me itekako upoznati.
Napomena: Niti jedno ime u ovoj priči NIJE izmenjeno, zarad verodostojnosti.
Naša patnja počinje 25. 06. 2022. kada se dvoipogodišnji dečak po imenu Luka (moj sin) budi u 5 ujutru i žali na bol u uhu. Njegov otac i ja ga odvodimo u ZOV, dežurnu ambulantu (jer je subota ujutru) gde ga nesrećnim slučajem pregleda dr Jasmina Tripković. Njena dijagnoza je infectio viralis — virus. Na moje insistiranje da pregleda detetu uši jer smo ga zato doveli, jer se žali na bol, ona odbija, jer joj instrument nije na stolu, a ne želi da zove sestru da joj ga donese.
Ne vredi se svađati, posle mog trećeg insistiranja, i njenog trećeg odbijanja, mi se pokupimo i odlazimo kući.
Luka dobija izrazito visoku temperaturu, počinju sline da mu cure iz očiju nepunih 12 sati kasnije, diše na usta i i dalje se žali na jak bol u levom uhu. Otac i ja ga vraćamo u ZOV, gde ga zaprima dr Snežana Kopčanski, koja konstatuje perforaciju bubne opne i šalje nas hitno u hitnu ORL kliniku. Luki puca bubna opna.
Po hitnom prijemu u ORL kliniku pregleda ga dr Kljajić, koji ponavlja nalaz pedijatra, daje nam kapi za uši, antibiotik, i šalje nas kući.
Napomena: prilikom pucanja bubne opne i vidnog prisustva sekreta u srednjem uhu, odmah se zakazuje operacija ušiju prilikom koje se pacijentima stavljaju tzv cevčice u uši radi bolje drenaže sekreta iz srednjeg uha da pacijent ne bi trpeo bolove i ostao sa oštećenim sluhom.
Ja to znam sada, posle 6 meseci patnje, bola, i oštećenog sluha mog deteta.
Cilj ovog teksta je da pomogne svim roditeljima čija deca prolaze kroz isto ili slično stanje, da znaju šta im je činiti, kome se obratiti, i koga ganjati.
Drugi cilj ovog teksta je da se koristoljubivci sistema opasulje i prestanu ofrlje da rade posao za koji su plaćeni.
Dalje, u domu zdravlja ga sledeća pregleda ORL specijalista Natalia Topolska (koju ja znam lično, iz neke druge poslovne priče). Posle dva pregleda, nalazi da je dete zdravo i šalje nas kući, iako dete kašlje, i posle antibiotika. Za laike, posle antibiotika, dete bi trebalo da je ozdravilo, i da nema simptome nikakve bolesti.
Upala se primirila na neko vreme, da bi se 30.09. vratila u punoj snazi.
ORL dr Jelena Strajnić ga pregleda i daje dijagnozu OTITIS MEDIA ACUTA SEROSA SINISTRI što je ozbiljna akutna upala srednjeg uha, i dalje bez nekog rešenja i izlečenja. Prepisuje mu se antibiotik i šalje se kući.
I dalje se ne vade brisevi, dete i dalje kašlje, niko ne pominje neke detaljnije analize, nalaze, niti neko ozbiljnije ispitivanje uha.
Urađena je timpanometrija, nalaz uredan, ajmo kući. Antibiotik je pio 7 dana, mislili smo svi sve uredno, vraćen u kolektiv, svi zadovoljni.
Ne lezi vraže.
Nepune 3 nedelje nakon pregleda kod dr Strajnić, Luka ponovo ima temperaturu, ponovo kašlje, opet ne čuje, žali se na bolove u uhu.
Neposredno pre znatnog pogoršanja stanja deteta, naša izabrana pedijatrica dr Ivana Milojević u Rumenačkoj odlazi na bolovanje na tri nedelje.
Gužva je, ne mogu sada da nas prime u Rumenačkoj, da probamo ZOV.
Iz nemoći, i znajući da je naša prethodna pedijatrica, a sada penzionisana dr Milana Vukoje, vrhunski dijagnostičar, zakazujem pregled kod nje, u privatnoj ordinaciji.
Nadajući se da će bar ona da mu posveti vreme i pažnju, kad već plaćamo (i to papreno, da dodam -3500 jedan pregled) odlazimo kod nje. Luka dobija treći po redu antibiotik, bez nekog preteranog zadržavanja na problemu ušiju. Luka već tada slabije jede, mnogo više spava, neraspoložen je, nesaradljiv.
Samo 3 dana kasnije, na terapiji antibiotikom, Luka ispaljuje 40 temperaturu u toku noći, sa ječanjem od bola i rečenicom koja mi se urezala u mozak
‘Mama, mamice, boli me, pomozi mi!’
Pokušavam, ljubavi, pokušavam.
Pola noći sam ja sedela za kompjuterom, prelistavala razne forume, ukucavala simptome i igrala se doktora ne bih li dokučila šta ne valja s mojim detetom koje nema ni 3 godine i ne zna da mi objasni šta ga boli i kako, samo zna da ga JAKO boli.
Sutradan ujutru sam nogom srušila vrata Rumenačke i zahtevala da nas primi BILO KO, da pregleda moje dete. Trebalo je u hitnu odmah da odem, i da vrištim dok nas ne prime.
Napravila sam spisak simptoma, i spisak analiza koje želim da se urade, među njima i test na Adeno virus, Koksaki virus, COVID test, i još mnoge druge.
Gle čuda, nalazi došli nazad, Luka ima koksaki virus. Ok, hajde sad to da lečimo, ishranom, vitaminima, imunobusterima.
Sve to vreme, Luka ne ide u vrtić, sedi kod kuće, sivi u licu, spava sve duže, jede sve manje, neće da se igra, samo bi da leži i gleda crtaće.
Počinje ponovo da kašlje dva dana pre nego što treba da krene u vrtić, sredinom novembra. Vraćamo se kod nove pedijatrice, dr Biljane Kopilović, koja konstatuje bronhitis. Četvrti antibiotik. Inhalacije. Čajevi.
Sad već i ja imam utisak da uporno stavljamo flaster na amputiranu nogu, i čudimo se što ne radi.
Antibiotik prošao, Luka može da krene u vrtić, svi srećni, a pogotovo on. Nedostajali su mu drugari, vaspitačice, Bocko.
Luka ode u vrtić, ja celo jutro kao na iglama. Nešto ne valja, osećam to. Vaspitačice se ne javljaju, ja neću da budem paranoična.
Odem po njega, kažu nije spavao, nije jeo, ječao je sve vreme, žali se na bol u ušima.
Nazad u Rumenačku.
Sad već idemo na 3 dana kod doktora, sve sestre su zapamtile i kako mi se deca zovu, a i kako se ja zovem.
Četvrta upala uha.
Ljudi, četvrta.
U 6 meseci.
Preporuče mi Komazeca.
Loš tajming, nisam radila više od mesec dana, nemam para da vodim dete privatno.
Nema termina za polikliniku kod njega.
Dobijem uput za ORL na Poliklinici, bez termina, bez lekara, samo da odemo. Da ga pogleda peti ORL specijalista.
Moje dete sad već ništa ne čuje, guši se u kašlju. Nedelja ujutru, odlazim u dečiju bolnicu sa Lukom, spakovanim koferom da ostanemo na ležanju i da mu se hitno uradi operacija ušiju — NEĆE DA NAS PRIME. Da, da, dobro ste pročitali. Neće da nas prime u dečiju bolnicu, jer je rano ujutru, nemaju dežurnog ORL, i izmerili su mu saturaciju, sve je ok. Idite u ZOV.
U ZOV-u nam kažu, nema temperaturu, idite sutra kod pedijatra.
Ponedeljak ujutru, ja sa dvoje dece u Polikliniku na ORL.
Primi nas dr Jovićević Jasna, dosad možda najnekulturnija i najbezobraznija doktorica sa kojom sam imala neprijatnost da se sretnem. Pita me zašto sam ga uopšte dovela, i provodi više vremena kritikujući me zašto sam došla sa nevažećim uputom nego slušajući anamnezu deteta.
Pogleda ga ovlaš, ustanovi da moje dete NEMA UPALU uha, i počinje da viče na mene da sam ga zaludno dovela, da trošim njeno dragoceno vreme, i da njemu ne treba ORL specijalista nego imunolog. I doslovno izadje iz ordinacije, ostavljajući mene u čudu a Luku u suzama.
Ok, imunolog, idemo preko u dečiju, na imunologiju.
Nemamo uput.
Ok, šta da kažem pedijatru?
Da nam treba uput, u redu, kakav?
Mhm, sa moj doktor brojem.
U redu.
Tata je sa ćerkom kod dr Tatjane Njegomir Eremić u Rumenačkoj, jer ćerka kašlje i guši se. Pa kad je već tamo tata, da na osnovu nalaza ORL Jovićević, izda uput za Luku za imunologa.
Ona ne zna kako.
Da ponovim.
Ona ne zna kako. Ne zna kako se izdaje uput bez termina, a sa moj doktor broj.
I šalje tatu kući sa ćerkom, i odlazi na pauzu.
I ostavlja mene sa Lukom u dečijoj bolnici da smislim šta ću dalje.
Ja ubedim tatu da se vrati i da proba ponovo.
Teraju ga da čeka. Nema zakazano.
Uspe da joj objasni šta da klikne.
Dobijemo uput.
Predivne sestre na imunologiji istog momenta nas stavljaju u plan da nas pregledaju.
Ali, izvinjavaju se, moraćemo malo da sačekamo, znate nemamo zakazano.
U redu, čekaćemo.
Luka mi zaspi u krilu u sred bučne čekaonice dečije bolnice, od iscrpljenosti. Od bola. Od Ne mogu više.
Ja na hodniku zaustavljam nekog čiku. Fino izgleda. Deluje da radi tu.
Pitam jel on ORL.
Objasnim, dete ima četvrtu upalu uha u poslednjih 6 meseci, a pije peti antibiotik za poslednja dva meseca.
On ponavlja za mnom u neverici.
Ja potvrđujem.
Kaže Gospođo Vaše dete je za operaciju!!
Ja kažem Znam, slažem se, ali je 5 ORL specijalista pre vas reklo da on nema problem, i da mu ne treba nikakva sanacija.
Kaže Uđite molim Vas.
Bez uputa.
Bez zakazanog.
Bez čekanja.
Pregleda dete, zakaže operaciju.
Bude čovek.
Bude doktor.
Bude ljubazan, prijatan, normalan.
Jedan smo korak bliže, ljubavi.
Pomoći ću ti, mili moj.
Zakazana operacija za dva meseca i dalje ne rešava problem što Luka ne čuje SADA. Što ga boli, SADA.
Dobijemo termin kod Komazeca. Privatno naravno.
Mama od ćerkine drugarice iz vrtića se potresla mojom molbom na grupi Novosađanke, gde pitam šta da radim, kome da ga vodim, ogluveće mi dete!
Gledaš kako ti pred očima gubi sluh, i ne možeš da mu pomogneš, jer nemaš uput. Jer nemaš zakazano.
Je*ao ih uput. I zakazano.
Odemo kod Komazeca.
Čovek reši stvar za 10 minuta.
Bušne bubnu opnu da iscuri gnoj iz srednjeg uha, da mu olakša bol.
Kaže Mora operacija, cevčice su jedina stvar koja može da pomogne.
Trebala je operacija još pre 6 meseci, mama.
Odmah čim mu je pukla bubna opna.
Nisam znala.
Izvini ljubavi, što si trpeo bol. Izvini što nisam znala kome da idem. Što sam čekala upute i zakazane umesto da sam odmah po hodnicima zaustavljala lekare i molila ih da pomognu mom detetu. Mom detetu koje se pati. I muči. I guši, guši u slinama, u gnoju. I boli ga.
Izvini ljubavi, ali rešićemo.
Molim sve roditelje da veruju svojoj deci. Da njihova deca uvek imaju presedan.
Molim sve roditelje da se ne obeshrabre kada im ne jedan, ne dva, nego PET specijalista tvrdi da su mlada mama i da umišljaju, a dete viče da ga boli i da ne čuje.
Molim vas da insistirate. Na uputima, na terminima, na pomoći.
Niti jedan lekar nije uzeo kompletnu anamnezu mog sina. Niti jedan. U poslednjih 6 meseci ga je pogledalo, što državno, što privatno, ukupno 13 doktora.
TRINAEST.
TRINAEST.
Od toga je petoro tvrdilo da je moj sin zdrav.
Zamislite sad da je nešto gore od upale uha.
Nemojte ni da zamišljate.
Promenimo.
***
Bonus video: Tamara Skrozza: Vidimo jedni druge, ali kratkovidi smo
„Kako je moje dete moglo da ostane bez sluha zbog lekara u Srbiji“
