Kako je jedan Zagrepčanin obradovao diva sa Kosmaja

Nova godina sve nam je bliža, a kupovina poklona privodi se kraju. Ljudi većinom znaju šta bi njihovim najmilijima bilo potrebno, te se na osnovu toga rukovode prilikom potrage za pravim novogodišnjim poklonom. Ipak, to nije uvek tako lako. Ova priča vodi nas u selo Arnajevo, nadomak Beograda, gde živi čovek nadimka “Kosmajski div”, koji je za Novu godinu poželeo – patike. Jedini problem je to što nosi obuću broj 54, a od zatvaranja fabrike Borovo – u prodavnicama u Srbiji više ne može da pronađe toliko velike patike.

Još je u detinjstvu bilo jasno da će Miliša Jovanović izrasti u pravog džina. Uvek je bio najviši u odeljenju, a majka Persa je prestala da mu kupuje obuću na dečijem delu već u sedmom razredu. Stopala su mu kasnije narasla do broja 54. I tu počinju problemi, jer u prodavnicama više ne može da pronađe cipele koje mu odgovaraju.

„Dok je bilo Borovo, bilo je svega. Odeš, naručiš, daš pola para, posle podigneš i platiš ostatak. Zatvorilo se Borovo, zatvorile su se i još dve, tri privatne radnje, prodali su lokale… Sada gde god da odem, čim dođem do vrata oni dižu ruke i kažu: ‘Nema’“, priča Miliša.

Domaća štampa je upoznala javnost sa njegovim problemom pre nekoliko meseci, a odjeci te priče čuli su se i u inostranstvu, tačnije u susednoj Hrvatskoj.

„Šetajući jednom zagrebačkom trgovinom ugledao sam patike sa istaknutim brojem 54. Istog časa sam se setio priče o Miliši i odlučio sam kupiti iste. Kako dolazi Božićno vreme, moja je zamisao, učiniti dobro delo i obradovati nekoga nepoznatog. Uspostavio sam u međuvremenu kontakt i sa Hrvatskim veleposlanstvom u Beogradu i oni su voljni vrlo rado pomoći oko transporta i isporuke Miliši. Ne pišem Vam ovo radi bilo kakvog publiciteta ili eksponiranja u medijima nego isključivo radi ‘malog dara za velikog Milišu’“, poruka je anonimnog darodavca iz Hrvatske.

Ulogu kurira u ovoj priči na sebe je preuzeo hrvatski ambasador Hido Biščević lično. Zato je iz Ambasade koja se nalazi u centru Beograda, otišao do 44 kilometra udaljenog sela Arnajevo u kom Miliša živi sa majkom. Ekipa TV N1 ga je u tom pohodu pratila.

Uz zalazak sunca, beogradski popodnevni špic, i nekoliko pogrešnih skretanja putovanje je trajalo malo duže od sat vremena. Kada smo stigli, već je pao mrak.

Posle dobrodošlice u skromnom, ali toplom domu Jovanovića, Deda Mraz se predstavio.

„Ja se zovem Hido Biščević, ja sam ambasador Hrvatske u Srbiji. Ovo smo doneli za Novu godinu vama, da imate malo se počastiti, Nova godina je i Božić“, rekao je Biščević uručivši Persi Jovanović korpu sa poslasticama, a zatim je prešao na „glavni“ poklon.

„Ja imam prijatelja koji je u negde u nekim novinama pročitao priču o jednom čoveku koji se zove Miliša Jovanović i koji je velik i koji ima problema sa obućom, i moj prijatelj ode u dućan i kupi dve ‘lađe’. Miliša, eto! Dar od mog prijatelja, dar iz Hrvatske“, reče hrvatski diplomata i izvadi par crnih kožnih patika iz ukrasne kese.

„Hvala, puno ga pozdravite“, nije skrivao Miliša zadovoljstvo. Patike ne žuljauju, a sad može da obuje i debele čarape, što je dobro jer će mu olakšati život, pošto radi kao grobar u lokalnom komunalnom preduzeću.

N1: Da li imate čizme?

Miliša: Nemam čizme.

N1: Pa kako izdržavate kada je zima i hladno je?

Miliša: Pa stavim kese i crne džakove za smeće. I uvek dvoje-troje čarapa imam u rezervi.

Oduševljena gestom ambasadora, i dobrih ljudi iz susedstva, Milišina majka Persa, koju, kako kaže, znaju svi u kraju, priča nam da život u Arnajevu nije lak, ali se snalaze.

Sin joj zarađuje, ali meso mogu da jedu tokom cele godine samo zato što se bave i stočarstvom. Za goste je, zato spremila i meze.

„Sve je naše, domaće… Baba je uhranila dvoje svinja, imali su njih dvoje 500 kila“, priča nam Persa dok slaže sušeno meso na tanjir.

Uz dobro meze, i još bolju rakiju, vreme je da priču privodimo kraju. Ipak, iz nje moramo da izvedemo i zaključak, i to rečima ambasdora Biščevića:

„Što više ovakvih primera, nadam se da će se popraviti i atmosfera. Znate, ja sam sad već tri godine u Srbiji… Kada uđete među ljude sve je normalno. ‘Gore’ nešto ne valja, i to ‘gore’ treba da se ispravlja.“

Veče je preraslo u noć, došlo je vreme za rastanak. Majka i sin ispratili su Deda Mraza nazad put Ambasade, a reporteru N1 su šapnuli još jednu želju – da se do neke naredne Nove godine, Miliša i oženi.